Beloruska zimska idila

U decembru 2004. sam sa sestrom bila u Minsku u poseti našem bratu od strica. Nas dve smo bile ekstremno uzbudjene pre polaska jer je to bio prvi put da putujemo avionom. Kad je došao i trenutak uzletanja aviona, moja sister je i dalje bila oduševljena a ja sam bila totalno izgubljena od straha. Razrađivala sam u glavi sve moguće varijante: šta ako se sruši avion i ja poginem a ona preživi, ili ona pogine a ja preživim, ili obe poginemo pa jadni tata i mama... i dok je Bosa uživala u doživljaju uzletanja, ja sam jedva disala razrađujući sve moguće varijante nesreće. Tad sam obećala sebi da više nikad neću putovati avionom, što sam naravno prvom sledećom prilikom prekršila. Naravno da se nijedna od mojih crnih varijanti nije dogodila i nas dve smo zdrave i čitave sletele na aerodrom Minsk. Interesantno je i to da je gusta magla prekrivala surčinski aerodrom te večeri kad smo krenule, a sutradan uveče kad smo sletele, još gušća magla je prekrivala aerodrom u Minsku.

E sad, zašto smo stigle tek sutradan, a putovale smo avionom: dakle, kao što rekoh, bilo je veče kad smo krenule za Minsk, letom za Beč, gde je trebalo da nakon pola sata čekanja presednemo u drugi avion i krenemo za Minsk. Međutim, JAT-ov avion je iz Beograda krenuo sa zakašnjenjem od skoro sat vremena, i kada smo stigle u Beč naš avion je već uveliko leteo za Minsk. Aerodromski hotel je bio pun i mi nismo imale kud do ujutro, kada je postojao sledeći let za Belorusiju. Posle nekih sat vremena našeg zbunjenog raspitivanja, pojavio se JAT momak i ljubazno nas obavestio da nema mesta u aerodromskom hotelu, da ne možemo napustiti aerodrom jer nemamo vizu i da se moramo vucarati po teritoriji aerodroma celu noć, čija je veličina otprilike kao osrednji tržni centar. Zatim nas je uveo u pomoćnu prostoriju i pokazao nam krevete za spavanje, u slučaju nužde. Kreveti nisu imali posteljinu, bili su užasno prljavi i bilo ih preko deset u istoj prostoriji, koja nije bila provetrena. Strašna slika. Na krevetima su spavali neki čudni likovi, te se nas dve složismo da nećemo tu provesti noć i popesmo se na sprat u restoran, a po zatvaranju istog, oko ponoći, smestismo se u aerodromsku čekaonicu na stolice i tu dočekasmo jutro. Imale smo let tek popodne ali nam je jutro proteklo daleko zanimljivije nego noć jer su sve prodavnice i restorani na aerodromu radili.

Uveče sletesmo u Minsk gde su nas čekali buraz i njegova devojka. Aerodrom je udaljen od grada nekih pola sata vožnje pa smo imali prilike da uživamo u beloruskom pejzažu koji smo pomno pratile kroz prozor automobila. Pao je sneg i sve je izgledalo bajkovito. Kako smo nas dve boravile u Minsku od osamnaestog do 28. decembra, imale smo sreće da uživamo u prednovogodišnjoj atmosferi koja nije ni nalik našoj i ne da se rečima opisati.
Grad je okićen veoma maštovito napravljenim ukrasima, svuda iznad ulica su raznobojni lampioni, a najlepši ukras je sneg koji je zabeleo sve ulice, drveće i zgrade i pritom padao bez prestanka. Interesantne su i devojke obučene u plave svetlucave odore koje liče na zimske princeze iz bajki. One su delile neki promotivni materijal, verovatno letke za neki novogodišnji doček ili prazničnu rasprodaju u nekom od tržnih centara.
Ono od čega vam zastane dah kad prvi put kročite u Minsk je širina ulica, veličina zgrada i njihova međusobna rastojanja. To je tako veliko i prostrano da steknete utisak da ste u gradu u kojem žive džinovi. Arhitektura je mešovita: zgrade u starinskom stilu, koje su izuzetno lepe, i one iz komunističkog perioda, ni blizu tako otmenog izgleda. Sive su i narušavaju bajkovit izgled Minska.
Nedaleko od grada se nalazi Minsko jezero. Ovo jezero je zimi potpuno zaleđeno tako da ljudi hodaju po njemu, sankaju se na specijalnim sankama sa jedrima, buše rupe u ledu i kroz njih pecaju... od svega toga, nas dve smo sa burazerom prošetale po njemu i fotografisale sve te zanimljive aktivnosti. Bilo me je pomalo strah kad sam se udaljila od obale hodajući po ledu, jer sam slušala priče o pucanju leda i propadanju u hladno jezero.. Međutim, mnogo dalje od obale, ka sredini jezera sam videla Beloruse kako pecaju pa mi je to ulilo hrabrosti da se opustim i prošetam po njemu.
Buraz i njegova devojka su nas vodili u sportski centar na klizanje. Naime, u ogromnoj hali sportskog centra se nalazi velika ledena dvorana gde možete iznajmiti klizaljke i pridružiti se velikoj grupi mladih ljudi koji izvrsno klizaju.. Nas dve smo se, međutim, kretale uz samu ivicu dvorane, polako kao po jajima, jer nam je to bio prvi put da stajemo na klizaljke. Kad smo se malo opustile, počele smo da padamo na kolena, tako da su nam pantalone bile mokre kad smo izašle napolje.
Inače, osim ovog klizališta, u Minsku postoji i jedno klizalište na otvorenom, na trgu u samom centru grada, na koje da biste otišli, morate poneti svoje klizaljke. Puno je srednjoškolaca i studenata i super je atmosfera.
U istoj hali postoji i kuglana, pa smo i taj sport prvi put probale zahvaljujući našem burazeru. Inače, kuglanje deluje mnogo jednostavnije nego što jeste. Kada uzmete tešku kuglu u ruku, jedva je odgurnete da se kotrlja, a kamoli da nanišanite osu staze...
U Minsku postoji i prelep japanski restoran, gde smo moja sister i ja prvi (i poslednji) put jele suši. Naš buraz i njegova devojka, za razliku od nas dve, uživaju u tom poznatom i prestižnom, hladnom i gnjacavom ukusu. Probale smo jedan komadić i odmah nakon toga naručile neki specijalitet od piletine. Nije žvaka za seljaka :)
Najlepše veče smo proveli u cirkusu. Minsk ima zgradu koja se zove Cirkus i služi isključivo za te namene. To je velika građevina sa kupolom umesto krova, okićena posterima cirkuskih grupa, u čijem se dvorištu nalaze drečavo narandžaste plastične palme... u hodniku Cirkusa su ručno napravljeni okrugli lusteri na čijem obodu su snegom prekrivene drvene grančice (verujem da su grančice plastične a sneg veštački). Predstava traje više od dva sata i jako je uzbudljiva i interesantna, izuzev delova sa dresiranim i izmučenim životinja, što nikako nije po mom ukusu.
Stvar koja narušava savršenu sliku ovog zimskog grada, koju sam uspela da uočim za vreme svog kratkog boravka, jeste duh komunizma koji se oseća u svakom ćošku grada. Privatnih radnji i butika ima veoma malo, a u državnim je moda stala pre više od jedne decenije. Mislim da je u decembru 2004. godine Belorusija bila u fazi neposredno pred početak tranzicije. Nadam se da će mi se pružiti prilika da ponovo posetim taj nezaboravan grad i uverim se da je otklonio svoje nedostatke i postao grad iz bajke.